Šezdeset četiri sekunde. Toliko je Matiasu Galarzi bilo potrebno da raketom sa 25 jardi pogodi pored Türkiye i upiše najbrži gol turnira, i nekako je to bio najmirniji trenutak paragvajske večeri. Jer malo pre poluvremena Miguel Almiron je dobio crveni karton, ostavivši Paragvaj da brani prednost od jednog gola sa deset igrača četrdeset pet minuta plus nadoknadu, a to su uradili sa spokojem tima koji je jednostavno odbio da paniči.

Türkiye je u međuvremenu potpisala jedan od najspektakularnijih promašaja koje ćete ikada videti. Pritiskali su, ubacivali, pucali, i pucali, i pucali. Kroz dve utakmice nakupili su 62 pokušaja i postigli ukupno ništa, najviše udaraca bez gola na dve uzastopne utakmice u istoriji takmičenja. To nije peh. To je problem realizacije toliko dubok da zaslužuje sopstveni dokumentarac.

Tim Vincenza Montele je napolju, ispao posle dva uzastopna poraza, a okrutnost je u tome što nisu bili ni loši, samo alergični na gol. Paragvaj, sa igračem manje i golom više, branio se kao da mu život zavisi od toga i odlazi sa slavnom pobedom. Ponekad fudbal nagrađuje hrabre. Ponekad jednostavno nagrađuje tim koji je jednu poslao u mrežu.