Šezdeset sekundi. Toliko je Škotska u Bostonu zadržala netaknut san o Svetskom prvenstvu pre nego što je Maroko posegnuo za najstarijom škotskom tradicijom koja postoji i ugasio svetla. Gol u uvodnom minutu udarac je u stomak u svakoj utakmici, ali protiv Škotske pada kao nastavak koji niko nije tražio, jer svako u tartanu video je ovaj film i ipak kupio kartu.

U njihovu korist, Škotska se nije raspala. Dahtali su, pritiskali, izborili kornere, učinili sve osim jedine stvari koja se isplati, a to je da loptu stave u mrežu. Maroko je u međuvremenu branio mirnoćom koja je graničila s uvredom, upijao pritisak i izlazio u kontre kao da ima pametnija posla. Bio je to tim koji upravlja utakmicom i tim koji upravlja sopstvenom žalošću.

Maroko je ovde prava priča, zaista odličan tim koji je kontrolisao veče od prvog zvižduka i jedva se oznojio. Ali slika koja ostaje gostujuća je tribina, koja je pevala iz sveg glasa dugo nakon što je rezultat bio rešen, jer navijati za Škotsku manje je hobi, a više kazna koja se odsluži uz osmeh.