Četrdeset pet minuta pristojnog ničega, a onda prava lekcija. Maroko je prvo poluvreme osmine finala Svetskog prvenstva odradio kao lagano zagrevanje, sve popreko i bez ikakve žurbe, dok ih neko u svlačionici nije jasno podsetio da pobednik ide u četvrtfinale, a gubitnik leti kući. Atlaski lavovi izašli su u drugom poluvremenu kao sasvim drugi tim.

Azedin Ounahi napravio je štetu dvaput, prvi gol namešten iz slobodnog udarca Ašrafa Hakimija, drugi hladnokrvan završetak kada je meč već bio rešen. Brahim Dijaz dodao je parče istorije svojom četvrtom asistencijom na Svetskim prvenstvima, novim afričkim rekordom, i poslužio Rahimija za tri nula u sudijskoj nadoknadi. Precizni kada je trebalo, nevidljivi kada nije.

Za neutralnog gledaoca ovaj meč je opravdao cenu ulaznice tek posle poluvremena. Efikasno, nemilosrdno, profesionalno, u redu. Uzbudljivo, ne baš. Maroko je uradio tačno ono što dobar tim radi protiv nadigranog protivnika: čekao, pa udario. Samo nemojte nikoga terati da ponovo gleda to prvo poluvreme.