Cry Baby

The Roast

“Vince Staples je deceniju bio najpametniji čovek u svakoj prostoriji u koju ga je rep smestio, pa je naravno njegov počasni krug posle odlaska iz Def Jama vraćanje bitova i traženje kavge sa pravim bubnjarem. Cry Baby menja ledeni minimalizam Dark Timesa i nadzorni fank FM!-a za gitaru, bas i bubnjeve, deset pesama rep roka i post-pank besa objavljenih na njegovoj etiketi Section Eight Arthouse preko Loma Viste. A evo i ciničnog dela: uglavnom funkcioniše, što je gotovo iritantno. 'Go! Go! Gorilla' i 'The Running Man' reže kao čovek koji je konačno pročitao sitna slova svojih starih ugovora, 'Only In America' drži govor o stanju nacije bez one TED samodopadnosti koja davi slabije repere, a 'Blackberry Marmalade' otvara ploču kao post-pank san strepnje. Kvaka je u tome što Vince repuje preko roka kao što briljantan esejista čita naglas, precizno, bezizražajno, povremeno progutan u celosti bukom koju je sam naručio. Nekoliko pesama meša distorziju sa razvojem, a druga polovina klone tamo gde prva sprinta. Ipak, pošto je Big Fish Theory dokazao da on menja pravac bolje nego što većina umetnika napreduje, Cry Baby je retka reinvencija sredinom karijere koja zvuči kao uverenje, a ne kao moodboard.”

The Bright Side

Ono što zaista funkcioniše jeste uverenje. Staples se ne maskira u pankera, on pank pretvara u oružje. Bend uživo daje njegovom bezizražajnom nastupu pravi ulog, pisanje o veri, crnaštvu i američkoj mašini za mlevenje najoštrije mu je od Summertime '06, a nezavisnost mu je očigledno nešto otključala. 'Only In America' i 'The Running Man' su zvuk velikog pisca koji je našao novu prostoriju u kojoj može da besni, a cela ploča staje u zbijenih deset pesama bez gostiju za popunu. Ta disciplina je ređa od promene žanra.

Hardest Sneer

“Vince je snimio pank ploču toliko suvu da pravi pankeri pored nje zvuče kao deca iz dramske škole. Jedino što plače na Cry Baby je svaki reper koji je pokušao ovaj zaokret i završio kao frontmen tribjut benda Limp Bizkita.”

Issues (3)