Until The Sun Explodes

The Roast

“Evo nečega što ne bi smelo da funkcioniše, a uglavnom funkcioniše. Trideset godina nakon istoimenog albuma koji je Bredlija Nouela pretvorio u poster na svakom studentskom zidu u Kaliforniji, njegov sin Džejkob stoji tamo gde je stajao njegov pokojni otac, na čelu Sablajma, pevajući naslovnu pesmu koju opisuje kao ljubavno pismo čoveku kojeg je jedva poznavao. Pročitajte tu rečenicu ponovo i recite mi da vam koža bar malo ne ježi. Ovo je bend koji je izgubio pevača zbog heroina dva meseca pre ploče koja ga je proslavila, a zatim tri decenije bio katalog, sudski spor, marka piva, okupljanje na Koačeli 2024. gde je dečak svirao očevu gitaru kroz očevo pojačalo pred poljem ljudi koji još nisu bili rođeni. Until The Sun Explodes je četvrti album, dvadeset dve pesme, pedeset sedam minuta, producirao ga je Džon Džozef za Atlantik, natrpan gostovanjima H.R.-a, Pennywisea, FIDLAR-a, G. Lovea i Skegssa, jer ništa ne viče intimni omaž kao spisak gostiju koji se čita kao festivalski plakat. Pa ipak. Naslovna pesma je dva minuta i pedeset osam sekundi sina koji ocu govori da mu duguje život, i pogađa. Džejkob ima režanje, frazu, suncem izbledelu melanholiju koja je originalni bend činila više od studentskog roka. Kad funkcioniše, iskreno dira. Kad ne funkcioniše, što se kroz pedeset sedam minuta dešava češće nego što novinska kampanja priznaje, to je veoma skupa seansa s računom iz bara. Pitanje na koje album nikad sasvim ne odgovara jeste da li je ovo tugovanje ili upravljanje zalihama.”

The Bright Side

Sklonite nemoguću premisu i unutra je prava ploča, što je više nego što je nužnost zahtevala. Džejkob Nouel nije hologram ni tribjut bend koji izvodi karaoke sopstvene loze, on je istinski darovit pevač koji je nasledio režanje i zaslužio ostalo. Naslovna pesma mala je, razorna stvar: dečak koji je izgubio oca sa jedanaest meseci napokon može naglas da kaže hvala, na tačno onoj suncem iskrivljenoj ska melanholiji koju je njegov otac izmislio. Erik Vilson i Bad Gou sviraju kao ljudi koji su na ovaj trenutak čekali trideset godina i mislili svaki takt ozbiljno. Kad album prestane da želi da bude izjava o nasleđu i jednostavno svira, diše. To je vedra strana, i ona je stvarna: negde ovde porodica je zatvorila ranu koju je muzička industrija stalno otvarala radi profita.

Hardest Sneer

“Dečak koji je imao jedanaest meseci kad mu je otac umro od predoziranja sada peva dugujem ti život na izdanju velike izdavačke kuće sa još dvadeset jednom pesmom i prodavnicom suvenira. Rana je zarasla u proizvod. Bredliju nikad nije bilo dozvoljeno da ode; katalog se za to pobrinuo.”

Issues (3)