You Seem Pretty Sad for a Girl So in Love

The Roast

“Evo dela u kojem bi trebalo da prevrćem očima na luk zrelosti trećeg albuma, i želim to, stvarno želim. Olivija Rodrigo izgradila je dve ploče na najčistijoj prevari u popu, na oružjem pretvorenom slomljenom srcu, na stranici dnevnika sa gitarskim solom, a sada nam pruža konceptualni album od trinaest pesama doslovno presečen napola, prva strana zove se Girl So in Love, druga You Seem Pretty Sad, tako da je naslov rečenica koju album potom četrdeset minuta objašnjava. To je najčitljivija struktura koju je moguće zamisliti. Zamku vidiš kako se zatvara već iz same liste pesama. Prvih sedam pesama su tople i pomalo zabludele, poslednjih šest su mamurluk, a negde oko What's Wrong With Me pod propada i Robert Smit iz The Curea ulazi da supotpiše očaj, jer ništa ne govori sada sam ozbiljna umetnica u dvadesetim kao kada čoveka koji je izmislio melodramatičnu olovku za oči nateraš da peva duet o tvojoj nesigurnosti. A ono što me zaista nervira, ono što ne mogu da arhiviram pod otimanje para, jeste to da funkcioniše. Den Nigro više ne poseže za velikim pop pank vrhuncem i pušta pesme da sede u sopstvenoj nelagodi. Drop Dead otvara ploču režeći, a zatim album polako zaboravlja kako da bude ljut, i upravo je to tema. Kritičari leže potrbuške na podu, devedeset na Metakritiku, Pičfork ga naziva njenim najpustolovnijim, Roling Ston najpotpunijim, i jednom taj konsenzus nije marketinška nezgoda. Pretvorila je jednu vezu u poslovni model u dva čina, a proizvod je dobar. To je najiritantniji mogući ishod i poštujem ga stisnutih zuba.”

The Bright Side

Koncept nije ukras, on je cela poenta i pogađa. Razdvajanje albuma tako da se zaljubljena polovina i polovina koja se raspada ogledaju omogućava Rodrigo da uradi ono što njene prve dve ploče nisu mogle, da pokaže šavove kako popuštaju u realnom vremenu umesto da izveštava o olupini naknadno. Nigrova produkcija najzad veruje suzdržanosti, menjajući zajamčenu pop pank eksploziju za nju vejv teksture osamdesetih koje laskaju njenom nižem registru i njenoj sumnji. Gostovanje Roberta Smita moglo je biti trik, a umesto toga je emocionalna šarka ploče, dvoje pevača razdvojeni čitavom generacijom slažu se da ljubav može biti upravo ono što te lomi. Za mladu umetnicu to je pravi rast, a rast koji i dalje piše refren ređi je nego što diskurs priznaje.

Hardest Sneer

“Album je nazvala tačno onom rečenicom koju ti zabrinuti prijatelj dobaci na žurci, a zatim ga prodala na jarko roze vinilu, Target ekskluzivnom CD-u i sticky sweet varijanti, pa je slom srca iskren, a tezga sa robom otvorena. Devojka je tužna, korpa je puna, a negde je Geffenova tabela srećnija nego ikad.”

Issues (3)