Sanctuary

The Roast

“Dvadeset tri godine posle Fallena, Amy Lee je i dalje jedina osoba na svetu koja hor, gudačku sekciju i nisko naštimovanu gitaru ume da pretvori u ličnost, a ne u stavku budžeta. Sanctuary, prvi Evanescence album u pet godina, starateljstvo deli između Nicka Raskulinecza i Jordana Fisha, i šavovi se čuju. Pola albuma je klasični katedralni metal, druga polovina nosi onaj sjajni synth metalcore kaput koji je Fish već skrojio za Poppy i Bring Me The Horizon. Funkcioniše češće nego što bi smelo, što je iritantno priznati. Leein glas ostaje nepoštena prednost, lebdi iznad breakdownova kao da im deli ocene, a hladnija elektronika njenom gotskom teatru daje oštriji okvir od bilo čega još od sredine dvehiljaditih. Kvaka je u tome što su žanr koji je izmislila dve decenije pljačkali imitatori, pa kada se Sanctuary osloni na staru raskoš, ponekad zvuči kao da Evanescence svira obradu Evanescence tribute benda. Nekoliko refrena i dalje juri format rok radija koji više ne postoji. Pa ipak, u godini bež plejlist roka, ovako teatralno posvećen album deluje gotovo radikalno. Niko drugi to ne radi u ovim razmerama, pre svega zato što niko drugi ne može, a Lee to vrlo dobro zna.”

The Bright Side

Glas Amy Lee, naravno, ali posebno ono što s njim rade produkcije Jordana Fisha. Slojevi sintisajzera i metalcore težina daju joj nešto moderno iznad čega može da se vine, a najteži trenuci Sanctuaryja zaista su teški, a ne dekorativno glasni. Orkestarske kulminacije zvuče zasluženo, teme suočavanja s tamom umesto bežanja od nje pogađaju sa istinskim uverenjem, a cela ploča zvuči kao bend koji posle dvadeset tri godine i dalje nešto želi. Ta glad je ređa od talenta, a Sanctuary ima oboje.

Hardest Sneer

“Najbolji Evanescence album u godinama, što je ujedno i učtiv način da se kaže da je lestvica deceniju ležala na podu. Amy Lee je izmislila ovaj zvuk 2003. godine, a najporaznije za njene imitatore jeste to što ga ona i napola usnula izvodi bolje.”

Issues (3)