I Built You a Tower

The Roast

“Dvadeset dve godine u Atlantiku i šta je Death Cab od toga dobio, niz sve tapaciranijih albuma koji su zvučali kao tuga sa hipotekom. Pa naravno da se prelazak u ANTI- prodaje kao oslobođenje, bend je konačno slobodan da ponovo bude mali, a najciničniji deo mene želi da prevrne očima na povratak u formu najavljen ovako glasno. Evo u čemu je problem sa tim prevrtanjem očima, ploča ga uglavnom zaslužuje. John Congleton svlači bend do žice i nerva, math rock trzaji prizivaju eru The Photo Albuma, kada je Gibbard još zvučao gladno umesto udobno, a pesme govore o slomu, stvarnom slomu, svet se završava u usporenom snimku dok ti pereš sudove. Gibbard je oduvek bio najpedantniji ožalošćeni pop muzike, čovek koji bi mogao da napiše posmrtni govor za kaznu za parkiranje, a na I Built You a Tower konačno ima temu dostojnu te preciznosti. Da li je ovo Transatlanticism, nije, i prestanite da pitate, ta munja živi u 2003. sa vašom starom frizurom. Ali ovo je prvi Death Cabov album u dve decenije koji zvuči kao bend kome je nešto na kocki, a ne kao veterani koji učtivo održavaju brend. Došla sam da ih sahranim. Iritantno, pojavili su se živi.”

The Bright Side

Ogoljenost je stvarna. Congletonova produkcija ostavlja otiske prstiju i škripu pragova u miksu, a bend zvuči kao pet ljudi u jednoj sobi, a ne kao pretplatnički servis. Gibbardovo pisanje o žalosti i nastavljanju dalje je konkretno i nesentimentalno, melodije se lepe bez moljakanja, a bljesci emo i math rocka deluju kao sećanje, ne kao rekonstrukcija. Kada bend sa dvadeset devet godina staža snimi svoju najoštriju ploču u dve decenije, kaže se jednostavno: ovu je vredelo sagraditi.

Hardest Sneer

“Death Cabu su trebale dvadeset dve godine kod major izdavača da se sete da su bili dobri dok im niko nije plaćao. Tuga, izgleda, posluje bolje bez marketing odeljenja.”

Issues (3)