The Backrooms

Dve godine jedino pitanje o ovom filmu bilo je podsmeh: može li tinejdžer koji je postao viralan snimajući telefonom noćne more na tepihu zaista da režira pravi film? Od 29. maja to pitanje je mrtvo, a odgovor je drzak. Kejn Parsons, dvadeset godina, klinac kojeg je internet zvao Kejn Piksels, odneo je svoju creepypastu o liminalnim prostorima u A24, pozajmio producentski mišić od Džejmsa Vana, Šona Levija i Ozguda Perkinsa i isporučio debi tako samouveren da su kritičari posezali za Linčom i Kjubrikom umesto za uobičajenim vrećama za udaranje found-footagea. Osamdeset osam posto na Rotn Tomejtousu. Sedamdeset sedam na Metakritiku. Dvesta dvadeset jedan milion dolara u svetu i raste, što ga čini najprofitabilnijim filmom u celoj istoriji A24. Novo pitanje je ono koje Holivud ne želi da čuje: kako je dvadesetogodišnjak sa Jutjub kanalom nadmašio studije koje protekle decenije nikoga nisu uspele da preplaše?

Zanat je naslov i zaslužuje naslov. Parsons je pravi čarobnjak atmosfere, koji gradi strepnju iz zujećih fluorescentnih cevi, vlažnog tepiha i industrijskog brujanja umesto iz lenje ekonomije jump scareova koja bankrotira žanr. Beskrajni žuti hodnici majstorska su lekcija iz teskobe, degradirano VHS zrno deluje kao sećanje koje truli u realnom vremenu, a sam zvučni dizajn može da vam izazove glavobolju na sve prave načine. A onda su tu glumci, trenutak u kojem se setiš da se pojavio pravi novac. Čivetel Edžiofor usidruje ceo silazak izvedbom sazdanom gotovo isključivo od očaja i tišine, savršeno prisustvo za film sa jedva ikakvim dijalogom, a Renate Rajnsve mu parira u svakom ukletom taktu. To su ozbiljni ljudi koji rade ozbiljan posao unutar noćne more koju je tinejdžer sanjao u svojoj sobi, a šavovi se nigde ne vide.

I evo iskrenog dela, onog koji počasni krug preskače. Backrooms je veličanstven osećaj u potrazi za pričom. Parsons je formu savladao tako potpuno da je zaboravio da donese mnogo radnje, a druga polovina je silazak bez uloga, atmosferska vežba koja neprestano gestikulira ka značenju, a odbija bilo gde da sleti. B-minus publike nije misterija: ista dvosmislenost koju kritičari nazivaju hipnotičnom ostavlja subotnju večernju salu da bulji u odjavnu špicu i pita se šta je to, zapravo, bilo. Kad film pokuša da se objasni, postaje nespretno doslovan, kao da ne veruje sasvim tišini koja mu je bila najbolje oružje. Ali ništa od toga ne briše stvarni događaj. Klinac sa Jutjuba ušetao je u najciničniju industriju na planeti, napravio nešto jedinstveno, napravio to za odrasle i pretvorio u blokbaster. Mane su mane umetnika sa vizijom, a ne odbora sa kvotom. Holivud bi trebalo da bude prestravljen, i pomalo postiđen, što je najoriginalniji horor hit godine stigao od nekoga ko je naučio da režira na platformi koju i dalje ne poštuju.