SOMA

Sagradio si survival horor igru pa onda tiho priznao da je survival horor deo bio najslabija stvar u njoj. SOMA je kult klasik iz jednog neporecivog razloga: pisanja. Egzistencijalna strepnja svesti, identiteta i toga šta znači biti 'ti' kad možeš da budeš kopiran, to je pravo čudovište ovde, i to je vrsta horora koja te prati napolje iz igre i u tuš sledećeg jutra. Golden Joystick nominacije za pripovedanje i originalnu igru nisu bile milostinja. Zaradio si ih.

Mehanički si ostao veran Amnesia lozi: bez borbe, samo trči, sakrij se i moli se, biće u mraku i baterijska lampa i tvoj sopstveni ubrzani puls. Na papiru je to čista napetost. U praksi su tvoja čudovišta postala najpodeljujućija stvar koju si isporučio. Mnogo igrača ih je smatralo previše stresnim, ne na dobar način, na način koji te iščupa iz tvog sopstveno prelepo napisanog filozofskog predavanja da pipaš po ormaru po deveti put. Kad strahovi počnu da prekidaju priču umesto da joj služe, nešto je neusklađeno.

I znao si to, jer si 2017. uradio nešto za šta je većina studija previše ponosna: dodao si zvanični Safe Mode bez čudovišta da igrači mogu samo da upiju naraciju. To nije poraz, to je developer koji sluša. Dokazao si da je tvoja priča dovoljno jaka da stoji sa izbrušenim hororom, što je najveći kompliment koji horor igra može slučajno sebi da oda. Većina igara je strašna i zaboravljiva. Ti si bio zaboravljivo-strašan i nezaboravno-pametan.