Resident Evil Requiem

Capcom je na horor nizu koji bi učinio većinu studija ljubomornim, i Resident Evil Requiem nastavlja tradiciju teranja odraslih da proveravaju iza zavese za tuš. Igra deli svoj DNK između dva igriva lika: Grace Ashcroft, FBI analitičarke i ćerke Outbreakove Alysse Ashcroft, koja se prikrada kroz first-person survival horor sa ograničenim resursima i sistemom čuvanja na pisaćoj mašini, i Leon S. Kennedy koji radi ono što Leon radi najbolje: third-person akciono krvoproliće sa vatrenim oružjem, roundhouse kickovima i problemom stava. Sistem dualnih perspektiva nije gimmick. To je cela teza igre, i funkcioniše.

Graceine sekcije su iskreno zastrašujuće. Hotel Wrenwood i Rhodes Hill centar za negu su majstorske klase u atmosferskom hororu. Svako škripanje, svako treperenje, svaki susret sa 'The Girl' (čudovište koje možeš da oštetiš samo izlažući ga svetlosti) me je naterao da posegnem za pauzom. U međuvremenu, Leonova poglavlja su čista Resident Evil 4 energija pojačana na jedanaest, sa boss borbama koje zahtevaju i veštinu i planiranje resursa. Činjenica da možeš da prelazis između prvog i trećeg lica za oba lika pokazuje nivo poliranja o kome većina studija ne može ni da sanja. Pet miliona kopija za pet dana ne laže. Ovo je Capcom na vrhuncu svojih moći.

Gde Requiem posrće je u tempiranju poslednjeg čina. Posle majstorskog građenja tenzije kroz dve isprepletane priče smeštene u i oko ruševina Raccoon Cityja, zaključak žuri da zatvori niti oko Victora Gideona i sindikata Connections na način koji ne zarađuje sasvim emocionalni dobitak za kojim poseže. Switch 2 port je takođe primetno siroviji od svojih konzolnih bliznakinja. Igriva, svakako, ali primetićeš žrtve. I dok je RE Engineov ray tracing prelepi, neki padovi performansi u složenijim oblastima te podsećaju da ni Capcom ne može potpuno da optimizuje savršenstvo.