Resident Evil 7: Biohazard

Uradio si najhrabriju stvar koju milijarderska franšiza može: priznao si da si izgubio nit. Pošto su RE5 i RE6 pretvorili survival horor u kooperativni akcioni film sa povremenim zombijem, otkinuo si kameru sa ramena Chris-a Redfield-a, prilepio je na pogled iz prvog lica i gurnuo me u trulo imanje porodice Baker u Luizijani. Rezultat je iskreno strašan, reč za kojom su kritičari stalno posezali, i najuplašeniji što je ovaj serijal ikoga učinio u više od decenije.

Pomak na prvo lice nije bio trik, bio je teza. Skučen u jednoj oronuloj kući sa porodicom koja neće da ostane mrtva, ponovo si izgradio klaustrofobiju, oskudicu resursa i hladnu strepnju od slušanja koraka koje ne možeš da vidiš. Ovde je rođen i RE Engine, temelj na kome bi svaki naredni Resident Evil i rimejk stajao. Nisi samo napravio dobru igru. Izlio si beton na kome je izgrađena sledeća decenija franšize.

Nije besprekoran, i pukotine se vide kasno. Kritičari su istakli slabiji finalni čin, gde pomna napetost koju si pravio u kuhinji ustupa mesto konvencionalnijem, manje zastrašujućem kraju. Ali brojke dugog repa rešavaju raspravu: preko 13,7 miliona primeraka i preko milion prodatih svake jedne godine osam uzastopnih godina. To nije hit, to je ukletost koja odbija da popusti. Uplašio si ljude jednom i stalno su se vraćali da to ponovo osete.