Outlast 2

Napustio si azil i spustio me u ruralnu Arizonu sa religioznom sektom, kamerom i apsolutno nikakvim načinom da uzvratim, i poštujem petlju. Outlast 2 razume osnovnu istinu sopstvene franšize: nemoćan protagonista je strašniji od ijednog arsenala. Atmosfera je iskreno zagušljiva, slike su one vrste koja se zaglavi iza tvojih očiju, a sočivo za noćno gledanje pretvara svaku mračnu sobu u zadržan dah. Posvetio si se foru, i for radi.

Problem, i znaš da je problem, je tempo. Oslanjaš se na sekvence potere kao da su noseće, a posle petog sprinta kroz štalu do згодно postavljenog skrovišta, strepnja se ukiseli u teret. Tvoj dizajn nivoa ima naviku da me usmeri u petlje smrti pokušaja i greške gde preživljavanje deluje manje kao lukavstvo a više kao pamćenje jedne staze koju je dizajner ostavio otvorenu. Napetost je resurs. Trošio si je kao da je besplatna.

Onda je tu marketinška fusnota koju ti niko nije dao da zaboraviš: Australija je odbila klasifikaciju, efektivno te zabranivši, zbog impliciranog seksualnog nasilja. Zabrana je preokrenuta, zaradio si neizmenjeni R18+, pa morao da objasniš da je sporni sadržaj došao iz alfa video fajla koji si predao greškom. To je najviše Red Barrels rečenica ikad napisana. Napravio si igru dovoljno uznemirujuću da bude zabranjena pa priznao da najgori deo nije ni bio u finalnoj verziji.